Moje stvari stoje u kantunalu.
I u rupi od dimnjaka.
U kantunalu su knjige i bilježnice s crvenim i plavim koricama. Svaka knjiga ima plastičnu košuljicu i naljepnicu s mojim imenom, piše peti be. Tu je još i pribor za likovni i flauta. Kad dođem iz škole, odmah odem do kantunala složiti stvari. Kantunal nema vrata i stvari moraju biti složene da bude uredno i da se ne skuplja prašina.
U rupi stoje stari žileti, slike iz novina, perlice, krena, franje i papirići od bombona. To skupljam da nitko ne zna. Do sada imam:
– tri žileta koja sam našla iza kuće u zemlji
– dvije slike izrezane iz novina
– dvije vrećice perlica koje mi je dala Šutrina žena
– jednu krenu
– sedam franja
– dvadeset i četiri papirića od bombona
– i tri od bombonijere.
Moje stvari nitko ne dira.
***
Kad sestra kaže da je dobila stvari, zna se na koje stvari misli, i moram je pustiti na miru jer je boli. Ja nemam pojma koje su to stvari ni kako ih ona dobije. Ja sam dobila samo perlice, sve drugo sam našla. Na gaćicama joj nekad bude crvena točkica i kad je pitam je li to krv, ona kaže da nije. A je.
– Jesi li se to porizala?
– Nisam. To je od stvari.
– Od kojih stvari? Je li od žileta?
Sestra se pravi da me ne čuje i nikad ne odgovori.
Da sam ja moja sestra, rekla bih joj bilo šta. A ona neće. Samo okrene glavu i ode. Kad je nema, uđem u njezinu sobu i tražim. Ispod kreveta, u ormaru, po ladicama, među knjigama.
***
Njezine stvari sigurno stoje u nekoj maloj rupi za koju još ne znam.
Oštre su.
I bole.