Zašto pišemo poeziju? Da li je ta motivacija spoljašnja ili unutrašnja? Je li to potreba ili namera? Šta time postižemo i šta poezija za nas znači? Ovo su osnovna pitanja koja bi trebalo postaviti sebi, ako je poezija naš izbor ili naša „sudbina“. Odgovori moraju biti otvoreni, hrabri i iskreni, jer poezija ne trpi eskiviranje istine. Poezija nije u rečima, ona je iza reči, u njihovoj težini, boli, radosti, spremnosti da sebi i svetu saspemo istinu u lice. Iza poezije se niko ne skriva, ona nije štit, ona je telo iza štita, tj. telo bez štita. Svaka poezija koja ima funkciju štita i koja samo paradira frazama i slovima, završiće u starom gvožđu, kao višak teksta koji će vreme apsorbovati i koji će se u vremenu rastvoriti.

Poezija je mnogo više od teksta, ona je način života i pogled na svet. Pesnik nije pesnik samo u svojim pesmama. On vidi poeziju u svim pojavama sveta, oseća ih na poseban način i daje im posebna značenja.

Poezija je sloboda. Ona je sličnija kriku, nego strukturiranoj misli. Tom kriku jezik mora da se prikloni i da mu služi. Poezija ne sme robovati jeziku i biti u službi jezika.

Ovo je radionica na kojoj nećemo učiti kako se piše, kako se poštuju pravila i prave skulpture od jezika. Ja ne mogu pisati kao vi, niti vi možete pisati kao ja. Ono što svi zajedno možemo, jeste da u narednih 30 školskih satova pokušamo da damo odgovore na gore postavljena pitanja, da se suočimo sa sobom, da opipamo to mesto u nama iz kog poezija izvire i damo joj prostora da nađe svoje puteve i prikaže se u svojoj autentičnosti.

Radujem se ovom zajedničkom putovanju, kao maloj kolektivnoj „psihoterapiji“ u kojoj će nam poezija biti put u središte duše, a istina koju tamo zateknemo, put ka najboljem pisanju poezije.

Frida Šarar, pesnikinja