U svojoj prvoj zbirci poezije, Dječak s mjeseca, Nikola Dubroja nas uvodi u svet jednog sanjara. Taj svet je naizgled jednostavan, nostalgičan i nevin, ponekad detinjast, sa čestim reminiscencijama na školsko doba, isprepleten s prirodom i opčinjen prirodom, u neprestanom dijalogu sa njenim fenomenima, kroz koje pesnik metaforički šalje poruku o životnim istinama, saopštavajući ih nepretenciozno i s lakoćom, kao da ih ne izgovara on i kao da nisu njegove, već stoje tamo negde u svetu, a on ih samo opaža i prenosi.

Odnosi s ljudima, s druge strane, nisu tako glatki i bezbolni. Od gubitka oca, preko iskustava sa prijateljima i romantičnih ljubavi, do nastavnika i poslodavaca, ništa nije nevino i lako kao u prirodi. Društvo je uglavnom poprište nesporazuma i konflikata, od kojih pesnik beži u sanjarenje, u prirodu, u umetnost. Ali ne ostaje tamo kao gubitnik, niti je razočarenje njegova odrednica. On slavi svoja utočišta i zahvalan je na njima.

U današnjem ambicioznom i agresivnom svetu malo šta je tako pitomo, romantično i bezazleno, kao Nikolina poezija. Ona je mesto na kome duša gonjena aktuelnim, može da se odmori i obnovi, da nađe krotku lepotu i davno zaboravljeni mir.