Na koljenima joj plava kartonska kutija. U takvima se nekad prodavao sapun. Otvara se poput kutije za nakit. Bijelim, svilenim konopčićem poklopac je s jedne strane pričvršćen za kutiju. A ispod poklopca, kao rukom oslikan, stručak đurđica.
– Vidi – pokazuje mi drhtavom rukom, prstom skvrčenim od reume i godina – ovo je moja Mica, lipa moja sekica – i suze joj opet krenu.
U ruci joj je slika, stara, crno-bijela fotografija s nazubljenim rubovima, otkrhnutih kuteva. A na njoj njih šestero, tri brata i tri sestre, mladi, lijepi, kao mac mladih šparoga.
– Bilo nan je to prvi put da smo se skupa slikali. Ki je unda mogal mislit da je i zadnji.
– Moja Mica je bila puna života, za deset drugih, kako je samo plesala i tamburicu svirala. A tek kad su se ona i Tomo zagledali, procvala je, držali su je za najlipšu curu u celin Ledenican.
– Otac i mater Tomu baš i nisu volili. Svašto se o njemu pričalo. Da je švercer, da šuruje s obje strane, da će ga, lako moguće, noć pojist. Tako su oni pokušali odgovorit našu Micu od njega ali, ča su oni više divanili, ona ko da ga je više volila – teta je doslovce morala pričati.
– A ča je, je. Bil je zgodan – osmjehnula se – Onako visok i stasit, crne valovite kose, uvik nasmijan, svaka ga je tila za dečka. Makar, bil je nekako drukčiji, svoga mišljenja. A i vredan i promoćuran, to mu se moralo priznat.
– Taj dan, kiša je padala ko i danas. Išli su u Riku po prstene, da će se zaručit. Ja san ih pratila u Novi, čekala san s njimin vapor iz Senja. Pozdravili smo se. Mica me je čvrsto zagrlila. Krenula je prema brodu, pa se vratila. Još me grlila i ljubila. Pa opet, suze san joj brisala. Mislila san da to plače od sreće zbog zaruka
Nisu se vratili doma. Ni tada ni nikada poslije. Istoga dana, u matičnom u Rijeci oženili su se i uz pomoć nekog Tominog prijatelja pobjegli preko granice. Naravno, sve je bilo u najvećoj tajnosti i unaprijed dogovoreno. Našli su svoju sreću u dalekoj Australiji.
– Rekla san joj da ne benavi, da ni više dite i još sam je i odgurnula – govorila je kao opijena. Suze su joj, jedna za drugom padale na sliku u rukama.
– O jadna ti san. Nikad si to neću oprostit. Dugo mi je mahala a ja, znaš ča san ja – podigla je ton i glasno zaplakala – ja san jedva čekala da brod projde ća jer san imala još puno toga za obavit. A vrimena do busa je bilo malo.