„Dok netko ne zavoli životinju
Dio duše mu ostaje neprobuđen“
(nepoznati autor)
Najpri bi ga vidila s vapora. Ka da je izranja iz magle, ka da se iz mora i sa hridi diže. Parilo mi je da je načinjen od salbuna i lažine. Ovako iz daljine, šuma okolo njega je bila ka morska trava, onakova ka na šljunku isprid kuće o barba Bepa.
Kad bi stigla blizu njega, omar san ćutila bor, i žuto cviće, ka da su se svi vonji ovega svita saželi na ovo misto. A more, more je bliščilo u valu ka da je nekor iskrenija cilu karijolu dijamanti.
„None, a koje je kolure oti zamak, nisi mi špjegala“, pitala bi je dok smo uveče ležale u njenoj posteji, a ona bi mi štila priče. Škure su bile otvorene i kroz ponistru bi ulizija maeštral. Čuli bi se čvrčki i ćuvite. I oni lipi vonj o mora.
„Pari mi se da je u niku koluru, e u onu o bile kafe“, uvik bi mi odgovorila.
Svako san lito provodila na Otoku kod none i nonota. Mater bi me dovela. Nono bi doša prid vapor i nas troje bi se uputili rivon do njiove kuće.
„A ča je Ive, arivale tvoje ženske iz Grada, a?“ znali su ga miščani pitat, koji su sidili na kašete isprid butige.
A moj bi se nono nasmija o dragosti i jednom rukom taka špančeru, jerbo je u drugu nosija naše valiže.
Ja bi trčala isprid njih, da što pri stignem do kuće i zagrlin nonu. A ona bi nas čekala na klupi pri nego se ulize u vrtal. Jemala bi sivu kotulu, onu od nedije za u crikvu, bilu košuju s merlom isprid i traveršu tamno crvenu na male bule, ča je poznavala i boja vrimena. I onda bi njome otrala suzu da je ne vidimo.
Kosu je imala sidu, parila se da je o srebra i onih oblaka prid kišu, svezanu zada ka u neki grop. Koji put bi mi rano ujutro dala da je počešjan i dlanovima umočenih u vodu od ruzmarina, projdem po njoj.
„Ma ča je Anđo, plačeš kad dojdu, plačeš kad pojdu, a?“ nono bi jon reka, a onda bi doša blizu nje i pogladija bi je po ruci.
„Ma daj, pušti me. To mi je upalo nešto u oko“, none bi mu uvik tako odgovorila.
„Viš mala, uvik tribaš vako nikome stepliti dušu“, onda bi nono i mene podraga. I obe bi nas zagrija.
„O, Anđe, jel’ to mala Ive arivala?“ čuo bi se glas tete Luce priko vrtla.
„Je, je, Luce moja, evo sad je prišla“, moja bi jon none rebatila.
„Aj nek dojde oko bota, učinit ću jon krafene, da imate poza obida“, teta Luce bi se od dragosti nasmijala, i brisala ruke o štracu ča jon je visila na ramenu. Teta Luce i barba Bepo su živili u kuću do naše i uvik bi poza kupanja najpri išla u njih na čašu soka o šipka i dvi tri smokve.
Barba Bepo bi pridveče doša u nas, pa su on i nono bacili na karte i uvik bi beštimali. Ja bi in brojala punte i smijala se, a none bi uvik zazivala svoju Gospu.
U nas se obidvovalo oko po bota. Najpri juva i to vrela, tako je nono volija. Onda bokun lešo mesa i malo šalše o poma, ili s malo lešo karote, a none bi meni napravila pire. Petkom riba na gradele s bokun blitve.
„E, Anđo, maloj idu najboji bokuni, a?“ nono se uvik šalija.
„Nono, dat ću ti pola“, ja bi mu rekla.
Onda bi se nas dvoje cerili ka mala dica.
„Aj, vas dvoje, ite i ajte leć“, i none bi se kontreštavala s nama.
Poza obida je nono ispod pelegrinke popi još žmul bevande i zapalija španjulet, dok bi none prala pjate i teče. A onda bi pošli leć. Nono bi osta doli, u malu kamaru, a nas bi se dvi popele gori i legle u njiovu kočetu. Bila je velika, reka bi nono da je za cilo selo. To ju je none donila u dotu još o njene matere.
Koltrine od merla su lagano lelujale i kroz buže je sunce činilo trake o prašine. Ja bi ih pokušala rukon uvatit.
Zidovi u tu kamaru su bili bili ka snig. Na onome iznad kočete je velika slika Gospe, koju je isto none u dotu donila, ispod koje je ona svako veče palila sviću ujaricu, pa kad je maeštral puva, Gospe bi parila da kima glavon i maše rukaman. Mene je uvik malo vata straj, pa bi se zalipila na nonina leđa. Ona je uvik lipo vonjala. Na ruzmarin i murtilu.
„Dite moje, odlipi mi se, opotit ću se cila“, none bi mi znala u po noći govorit.
„Aj, vas dvi tiše, probudit ćete po sela“, i nono bi se javija.
Kad san malo naresla, stavili su me leć u onu nonovu kamaru doli. Meni je bilo puno žaj, ali san se posli navikla, i zavolila san ju. Pogotovo kad je i Cvita arivala u kuću, pa je spila s menom na podanj o posteje.
Znala san koji put otić se banjat na Ježovu plažu. To se gre livo iza barba Bepove kuće. Mora se proć Tadin gaj i ako je oseka, omar iza stine je puno lipa plaža, zaklonjena s brnistron. Kad je plima mora se ili plivat ili skočit sa stine.
Priča mi je nono da su valu miščani tako prozvali kad je još on bija mali, i kad je njegov rođak Tade korteđava niku fureštu. Odveja ju je preko gaja, a onda je neko pita: Priko kojeg gaja? Odgovor je bija: pa bome, priko Tadinog.
E, tu je fureštu odveja u valu i mora bit su se banjali, ili ko zna ča su činili, a Tade se tija pravit baja, pa je činija monade po moru i nagazija na ježeve.
Vraća se trčeći na jednu nogu u misto i vika: Napali me ježovi.
Ja san išla rano ujutro, kad nema nikoga, pa bi se lipo banjala i disala vonje o Otoka. Tega san dana čula šušanj. Ni mi bilo baš pravo. Ošervala san se, ma nikog nisan vidila, ma san imala špurijus da je nekor tu.
Tiho san išla do žbuna. Malo san zastala, a onda san pomalo rukon otvorila grane. Gledala san dva velika crna oka još škurijeg pasa. Manija je dvaput repon. Biće se i on mene pripa.
„A lipi moj, jesi gladan?“ ka da će me razumit, i otišla po kesu o marende. Izvadila san sendvič, okinila pola i zvala ga.
Pojija je dok si reka keks. Da mi je posli da ga podragan.
Ošla san ča, manila mu i rekla da ću doć sutra. Malo blizu barba Bepove kuće san vidila da gre za menom.
„A di ćeš?“ tiho san pitala.
On me i dalje pratija. Nisan došla prid kuću, nego san išla s gornje strane, priko voćnjaka. Tu je bila stara pojata, di je nono drža alat za vrtal i mriže za u more.
„Tu budi, imaš lipo i za leć“, opet mi je da da ga podragan.
Našla san stari važ o marmelade i napunila san vodon. Reka mi je nono da je važno da beštije liti imaju ča pit.
Za obidom smo imali lešo kokoš. A ja ka nisan mogla sve izist i dok je nona išla u kužinu, a nono se sprema za španjulet, stavila san bokun mesa u salvetu i odnila pasu.
„Evo, odnesu jon. Brzo će se okotit“, reka je nono naveče, dok mi je dava svoj pjat.
None ni ništa zborila, samo je uzdahnula.
A onda je nestala. Ni je bilo danima.
„Anđe, Ive, brzo, doneste mi stare lancune “, nono je vika iza kuće.
None i ja smo potrčale, svaka sa svojin lancunom i vidile da nono nosi nešto malo u rukaman.
„Ča si ovo donija? Beštiju, a Gospe moja?“ none se čudila.
„Ubili su jon lovci mater, a nju ranili. Mora san“, nono je tiho špjega. A kad je nono tiho govorija, onda smo svi morali mučat. To je none dobro znala.
Ja sam omar podragala malo crno klupko, parila mi je ka mali cvit. None je šudaron obrisala suzu. Vidila san ju. Ošla je skuvat zero pure i metila je bokuniće mesa o koke.
„Kad se oladi, daj jon“, manila mi je rukon prema maloj crvenoj tećici na bile bule.
Nono je zamota Cviti šapu. Ona mu je posli naslonila glavu na ruku.
A meni je ti dan steplija dušu.
Stara Sušica, 1.9.2023.
Branka Smoje rođena jedne hladne istarske zime, početkom prošlog stoljeća, što zvuči starije nego što se osjeća. Završila je fakultet u roku, na ponos roditelja, i danas ima vlastiti knjigovodstveni servis. Strastveno se bavi glazbom, pjevajući u klapi već više od četrdeset godina, iako ne pamti cijele tekstove pjesama.
Uz glazbu i književnost, zaljubila se u slikarstvo, kojem se posvetila već 20 godina. Radi u tehnikama ulja, tuša, akrila i akvarela, a akvarel je trenutno njezina omiljena tehnika. Do sada je održala nekoliko samostalnih izložbi u Splitu s temama pejzaža, ženskih motiva i kućica, uključujući naslove poput Prijateljima (2006), Osmijeh, zagrljaj i čokolada (2016), te Ježeva kućica (2022).
Pisanje je otkrila prije pet godina u dvorcu Stara Sušica na radionicama pisanja, gdje je pronašla poseban izvor inspiracije. Do sada je napisala četiri zbirke pjesama: Boje u tvom oku, Ogrlica od osmijeha i zvijezda, Ljubičaste kiše i Putnica kroz vrijeme. Prva knjiga, Vrijeme šarenih perli, nastala je kroz noćne vožnje između Novog Sada i Splita. Autorica je članica udruge Pisci za pisce, čije raznolike kreativne grupe snažno potiču njezino književno stvaralaštvo.