– Stari, do kad ovi ostaju? Ima valjda i u Italiji mora. Mogli bi za promjenu malo tamo ljetovat. Čekaj, jel’ Italija ima more? – na trenutak je skrenuo pogled s ekrana i upitno pogledao sestru.
– Dado koji si ti idiot – nacerila mu se Goge – Italija doslovce pliva u moru. Ali istina, tata, kad ovi idu ća?
Otac Čedo je rezao nokte na nogama. Komadići su padali po novinskom papiru koji je namjestio pod stopala. Kad je završio, preklopio je novinu, te je otresao kroz kuhinjski prozor.
– Tata? Jesi gluh? Zna li se kad ovi odlaze? Totalno nam sjebu ljeto svake godine.
– Dico, trebamo se malo strpit’. Oni su izgradili kuću. Da im kažem da više ne dolaze!? Osim toga, napunili su ormare robom, frižider spizom… daju mi love koliko god da pitam.
– A ka’ malo mi njima priuštimo? Jedu k’o kraljevi. Vozim ih brodom na kupanje kad požele.
– S njihovim brodom sinko.
– Pa zaboli me… neka se sami voze. Nek’ onaj redikul Mateo proba upravljat brodom. Potopili bi se dok kažeš keks.
– A neš’ ti robe koju donesu – dobacila je Goge. – Sve je to iznošeno. Par komada Benetton, ostalao su škovace.
S parkinga se začuo zvuk automobilskog motora. Čedo je izašao na terasu i mahnuo nećacima.
– Stišajte se, evo ih.
Talijani su ušli natovareni prekrcanim vrećicama.
– Zio, kupili smo škampi i ribu. Oćemo večeras gradelavat?
– Mateo moj, pokaza sam ti neki dan kako se peče na gradele. Moga si ti večeras. Neka ti brat da ruku. Meni je više dosta gradelavanja.
Uzeo je vrećice s ribom i škampima iz nećakovih ruku i pogledao unutra.
– A nije bilo većih škampa? Ovi će propast kroz gradele.
Okrznuo je prstima Matea po glavi i rekao: – Pravi si škrti taljancin, na ćaću. Stavi škampe u frižider, pa ajte dole na žalo očistit ribu. Ili je frkni u ledenicu, ako je nećemo večeras jest. Mater i otac su van dole cilo jutro. Lako je tako, ne radit ništa. Vratiš se doma, sve na gotovo. I ja bi tako.
– Ajde Čedo ti se kupat, reci meni, sve ću učinit šta triba – rekao je Fabio, mlađi brat.
– Ma mo’š mislit – zakolutao je očima Čedo.
– Čujete li dico, Fabio će umisto mene sve učinit šta triba!
To je izazvalo provalu posprdnog smijeha.
– Oćemo li mi štogod sebi spravit za ručak? Ovi neće natrag prije večere – govorio je Čedo sebi u bradu – Neka onda sebi kuvaju. Ja in bogami neću gradele spremat.
– Mogla si ti mala uzet šaku škampa iz frižidera, okrenit ćemo ih na tavi.
– Ajme di si me sad… neka Dado – rekla je Goge.
Dado se javio ne skidajući pogled s igrice: – Ja ne mogu. Osta mi je još jedan život. Ako ga izgubin, mogu se i ubit.
Goge je živčano puhnula.
– Ajde ti Goge moja lipa. Brat ti uvik grinta i protestira. Uzmi par većih bokuna. Ako ima koji…
Talijani su smijući se ušli u dnevnu sobu. Dado se ustao i s kompjuterom i stolicom, preselio u ostavu. Za sobom je zalupio vrata.
– A šta lipo vonja! – uzviknula je Marija, Čedina sestra. – Pečete škampe? – Nadvirila se iznad Goginog ramena i pomilovala je po leđima.
– Je, ali samo dva tri za nas. Mislili smo da vi nećete doć’ na ručak. Uranili ste danas – rekao je Čedo.
– Neka, neka, Čedo moj, samo vi sebi spremite. Mi nećemo danas doma jest, idemo kod Carlovih prijatelja u Tučepi. Možda ostanemo i spavat, ako popijemo, znaš.
Otvorila je frižider i pogledala unutra:
– Nema više jogurta?
– Ja ga ne pijen. Ako ti ga dica nisu kupila, onda ga nema.
– Ma treba mi samo pinkicu da namažen leđa. Vidi Čedo, okrenula je leđa prema bratu, – Pocrvenila sam, rekla bi pokojna mater, k’a škarpina.
– A kad si luda! Kako se možeš tako pržit. Ja od ditinjstva nisan bija na kupanju.
Iz ostave se čula konverzacija na talijanskom. Fabio je pokucao, odškrinuo vrata i povirio unutra:
– Dado, ti učiš talijanski?! Koji film gledaš? – ozareno je upitao.
– Ma e. Baš učin talijanski. Ne znam kako sam do sad bez njega preživija. Ne učin talijnski, nego kod nas ne sinhroniziraju filmove. Ako je film na engleskom ili njemačkom, doli ti je hrvatski tekst, a ti slušaš i učiš oriđiđi jezik. Zato mi svi ode govorimo masu jezika. Gledan Brutti, sporchi i cattivi.Pogleda sam ga najmanje pet puta.
– Znam koji e to film, od Ettore Scola, ali nisam vidio.
– Nisi vidio!? Film je opća kultura. Bomba. Svako bi ga mora pogledat. Ja ga napamet znan.
S gornjeg je kata, gdje su bile spavaće sobe, Marija je zovnula sinove:
– Šta činite dole? Morali bi krenit da uhvatimo još dana do tamo. Imamo sigurno uru i po puta. Fabio! Mateo!
Mlađi je sin poslušao majku, a Mateo se uzvrtio po donjem katu.
– Je li netko vidio moj sat? – upitao je Mateo – Ostavio sam ga u ova zdjela na frigo.
Čedo je prao zagorenu tavu. Čulo se neugodno škripanje metalne spužve o dno tave. Goge je protresla bočicu laka za nokte i rekla:
– Odakle mi znamo di je tvoj sat? Biće si ga ostavija na plaži. I onda ga je neko maznija.
– Ne nosim sat na more. Ostavio sam ga u zdjela. Sigurno.
– A vidiš da zdjela nije sigurno. Goge je grcala od smijeha. – Pitaj Dadu – pokazala je glavom prema bratu.
Dado ju je prostrijelio pogledom i ustima oblikovao pizdo.
– Jesi vidio moj sat, Dado?
– Jesam.
Mateo je čekao nastavak odgovora, ali Dado je šutio i nastavio gledati u kompjuter.
– A znaš di je?
– Znan.
Mateo se zbunjeno osvrnuo iza sebe. Goge je mazala nokte i smijuljila se.
– Hoćeš mi reći Dado ako znaš di mi je sat?
– Šta si upra Mateo? Ja san ga posudija. Baš ne možeš bez sata? Daću ti moj.
– Ajme Dado, ne mogu, to mi je regalo od fidanzata.
– Jesmo rekli da se u ovoj kući govori hrvatski, a Mateo? Ja te ništa ne razumin. Ne kapišin. Ustao je s kauča i s ormara uzeo Mateov sat. Zakopčao ga je sebi oko zapešća i prislonio na uho.
– Mateo, ništa se ne čuje. Sat ti je bolestan. Ne kuca. Ja ću ti dat moj. Sat k’o sat, uru vidiš i na mome.
– Ali Dado, molin te mi ga vrati. To mi je dar od Francesca. Mogu ti kupiti i doniti drugi put isti.
– Ma da, za godinu dana. Kupi sebi drugi, isti ovakvi, ne mora ti cura znat.
– Molin te Dado..
– Dado, vrati mu kurčevi sat, vi’š da je škrtun. Ionako je za pedere. Ne bi ga ja stavija na ruku za sve na svitu – rekao je Čedo.
– Stari nemaš pojma. Sat je prva liga. Al’ evo mu ga, na.
Ubacio je sat u čašu s bevandom.
– Reka si da je vodootporan. Neće mu valjda lagana bevanda naštetit.
Obitelj se dobro nasmijala. Mateo je izvukao sat, malo ga obrisao o hlače. Nastavio ga je držati u ruci, u nelagodi, ne znajući što da s njime u tom trenutku napravi. Zatim je otišao gore k svojima.
Čim su Talijani izašli iz kuće, Dado je glasno komentirao: – Odma je lakše čin se maknu. Ima zraka – udahnuo je duboko kroz nos, pa ispustio glasni „a“ kroz usta.
– Čut će te, cukunu. Pa posli ja moran gladit – rekao mu je otac.
Ispekli su na gradelama i večerali preostale škampe. Prljavo posuđe su nakrcali u sudoper, pa legli svatko na svoj improvizirani ležaj: Čedo na rasklopni krevet, Dado na madrac, a Goge na kauč.
Slatkasti miris pečenih škampa i dalje se vukao prostorijom.
– Moga bi ovako cili život samo škampe jest – rekao je Čedo
– Ma dopizdilo bi ti stari.
– Ne bi.
Iz sna ih je trgnula zvonjava telefona. Nikome se nije ustajalo, pa su ga pustili da odzvoni do kraja. Nakon par sekundi, zvono se ponovno oglasilo.
– Tata, aj ti, pliz – molećivo je rekla Goge.
Čedo je mrzovoljno ustao. Mjesečina je dovoljno osvjetljavala prostoriju, pa nije upalio svjetlo. Javio se i neko vrijeme slušao glas s druge strane. Par puta je ponovio razumin i dobro. Sporim se korakom vratio do kreveta i sjeo. Naslonio je laktove na koljena i rekao:
– Ovi su izginili.
Dado se pridigao u krevetu.
– Šta govoriš stari, ‘ko je izginija?
– Talijani. Izletili su s ceste. Pali su tamo negdi kod Vruje. Ovo me nazva Brane iz policije. Njemu su javili.
– Pa šta su svi četvero…
– Tako mi je reka.
– Koja pizdarija – oglasila se sada i Goge.
– I šta bi mi sad tribali učinit? – upitao je Dado.
– Ne znam ovi čas. Kasna je ura, nema mi ‘ko sad savjetovat šta treba činit.
Ušutjeli su. Goge je upalila malu noćnu lampu i otpuhnula kroz napućena usta temeljito i dugo.
Čedo je protrljao čelo i uzdahnuo.
– A znaš stari isto si me dobro zajeba.
– Ja tebe? Kako?
– Ti si mi reka da mu vratin sat. Onakvi više nikad neću vidit. A sad će mu ga, ako je osta čitav, skinit neki pandur ili forenzičar.
– A jebeš sat.
– A jebeš tebe glupoga! – uzviknuo je Dado.
– Aj’ nemojte urlat! Dosta mi je šta me probudilo s ovakvin sranjen.
Ustala je i bosa otišla do sudopera. Natočila je čašu vode i otpila par gutljaja.
Čedo i Dado već su okrenuti prema zidu ležali svaki na svom ležaju.
I ona je legla i ugasila lampu.
– Goge? – tiho je rekao Dado – Alo, Goge?
– Šta je jebote Dado!?
– Mogli smo sekund ić gori vidit šta in je od stvari ostalo.
– Ti si totalni kreten – odgovorila mu je sestra – U ovu uru? Di je priša, pari da će stvari pobić. Sutra ćemo u miru.
Kroz mrak se iz vrta začuo ćuk. Odmah zatim pridružili su se i noćni zrikavci.
– A isto mi je žaj. Taljancini… – tiho je rekla Goge padajući u san.
Autorica: Daša Milatić
Daša Milatić rođena je u Splitu 1964., gdje je završila srednju umjetničku školu, odjel industrijskog dizajna.
Diplomirala je dizajn tekstila i odjeće u Zagrebu, specijalizirala kostimografiju.
Nakon studija dulje je vrijeme živjela i radila u inozemstvu.
Od 2001. živi u Splitu.
Izlagala je na brojnim skupnim i samostalnim izložbama u Hrvatskoj i inozemstvu.
Zbirka kratkih priča Ljudi od papira, njezina je prva knjiga.
U časopisu Književna Rijeka, objavljena joj je kratka priča Unutra.
Članica je Hrvatskog društva likovnih umjetnika i Hrvatske udruge likovnih umjetnika Split. rođena je u Splitu 1964., gdje je završila srednju umjetničku školu, odjel industrijskog dizajna.
Diplomirala je dizajn tekstila i odjeće u Zagrebu, specijalizirala kostimografiju.
Nakon studija dulje je vrijeme živjela i radila u inozemstvu.
Od 2001. živi u Splitu.
Izlagala je na brojnim skupnim i samostalnim izložbama u Hrvatskoj i inozemstvu.
Zbirka kratkih priča Ljudi od papira, njezina je prva knjiga.
U časopisu Književna Rijeka, objavljena joj je kratka priča Unutra.
Članica je Hrvatskog društva likovnih umjetnika i Hrvatske udruge likovnih umjetnika Split.