Poezija je vera u ono tamo, gde razum gubi domet, najveća svetovna religija i koren svake umetnosti u kojoj je neko našao smisao, mir i spas. Ona je uvid u skrivene konstelacije svemira. Ona je način postojanja. Tu poeziju ja živim. U njoj pravila ne postoje. Ona je sloboda. Sloboda prema sebi i sloboda prema jeziku. Tehničko uređenje teksta i oblikovanje forme dolazi na kraju, kad su pesme već pred nama, kao dosadni zanat koji svako može da nauči. Cilj mojih radionica je da vas oslobodim da se pesme dese, da izađu, da se porode. Da nađem u vama ono mesto iz kojeg poezija izvire. Upisati radionicu poezije nije isto što i učiti o istoriji i teoriji književnosti. Ovo je sličnije dolasku u proročište, gde ste osim po poeziju, na neki način došli i po spas. Ambicija, sujeta i strahovi ostaju ispred vrata radionice. Unutra smo svi, počevši od mene, spuštenih gardova, ranjivi i ogoljenih srca. To je preduslov da poezija izađe iz nas i
dotakne druge.
Dvorac Stara Sušica je čarobno mesto, koje nas privremeno izoluje i otisne iz svakodnevice. U tom izvancivilizacijskom vakuumu vreme se usporava, čovek lakše diše i bolje opaža, čvršće i iskrenije se vezuje za druge, uspostavlja se specifičan ritam jednog bezbrižnog zajedništva u kome novoiskrsli mir i poverenje postaju najplodniji teren otvaranju, oslobađanju i istupanju iz sebe. Stvara se mikroklima koja pogoduje dobrom pisanju, koja ohrabruje čoveka da se usudi da piše o onome što ga se zaista i najdublje tiče.
Iz dvorca odlazimo izlečeni, ili bar zalečeni, rasterećeni dnevnopolitičke realnosti i okrepljeni onim univerzalnim i večnim, a to su priroda i suočavanje sa sobom.
Radujem se novoj letnjoj školi u kojoj ćemo i ovaj put da živimo poeziju, da joj verujemo i da je obožavamo, da joj se prepustimo i pišemo je najbolje što umemo, kao da sutra ne postoji i kao da niko pre nas nije pisao. Ići ćemo korak po korak, u osvajanje sopstvenog prostora slobode i traganja za onim izvornim i autentičnim u svakome od nas. Razgovaraćemo, čitaćemo, pisaćemo, komentarisaćemo, pomagaćemo, korigovaćemo, smejaćemo se, grlićemo se, lakaćemo, ćutaćemo, ispovedaćemo se i završićemo tih intenzivnih sedam dana sa hrpom dobre sveže napisane poezije i sa poznanstvima i prijateljstvima koja traju.
Na kraju radionice uvek budem ganuta lepotom, iskrenošću, hrabrošću stihova
koje moji polaznici napišu. Ja sam tada njihov najverniji čitatelj i njihov fan. Ali na rastanku, kad se pozdravljamo i jedni drugima zahvaljujemo, retko ko uopšte pomene pisanje. Uglavnom mi govore sledeće: „Hvala ti što si me oslobodila“, „Hvala što si verovala u mene“, „Hvala što si me izlečila“, „Hvala što si mi promenila život“, itd. I ja svaki put sve to kažem njima. U tom povezivanju i zajedničkom stvaranju, ja takođe dobijam, menjam se, postajem bolja nego što sam bila. A čovek može beskonačno da se poboljšava i menja. Zato nama nikad dosta ovih radionica. Zato se stari polaznici iznova vraćaju. Zato svi jedva čekamo novi ciklus regeneracije duše u tom dragom dvorcu.
Frida Šarar, pjesnikinja
