Antirecenzija: Sobe

Antirecenzija: Sobe

Skuhala sam kavu, crnu poput sredine tamne rupe (ne ONE rupe perverznjaci, već svemirske crne rupe, one koja usisava planete, satelite, zvijezde, svjetlo, tvoju mamu). Crnu poput moje duše nakon noći alkoholiziranja kad mi je Sanja jedno jutro rekla, “Daj recenziraj Sobe” i ja sam reagirala sa “Baš je simpatično kako svi i dalje misle da pišem prave recenzije.”

Kseniju sam već bila upoznala, na Petehovcu u (pogodili ste) ljetnoj školi pisanja. Ona je rano legla dok sam se ja u 3 ujutro šuljala nazad u sobu pokušavajući ne probuditi ni nju ni treću cimericu što je rezultiralo time da sam skoro pala sa kreveta na kat na njezin mobitel. #suptilno

Tada nisam znala da je roman poput njenih “Soba” politički nabijen ili u najmanju ruku izazovan za držati u rukama na javnom mjestu ako si žensko. Pitaš se o čemu to pričam?

Slijede epizode iz čitanja “Soba” (numerirane temporalnim redoslijedom):

  1. Lik na kolodvoru stavlja bocu soka koju malo-malo cucla na stražnji dio moje stolice dok čekamo vlak jer nemam dovoljno veliku guzicu da zauzmem cijelu pa je valjda okej bez pitanja stavljati svoje stvari tamo i neprestano mi prtljati za leđima. Toliko sam se unijela u roman da mi je trebalo dok sam ga skužila pa je to vjerojatno shvatio kao dozvolu. Gledam i ne vjerujem. Njemu pak ništa nije bilo van uobičajenog. Vjerojatno sam mu ja bila čudna. Toliko praznog prostora pa da se ne iskoristi. Poučena iskustvom, za vrijeme idućeg incidenta/čitanja sam bila opreznija.

Inače, u “Sobama”, glavna junakinja Suzi dolazi u tradicionalnu otočku sredinu koja se nalazi na pola puta između starog i novog, s naglaskom na starom. Od prvog trenutka postoji ono što bi se u žanru reklo da je worldbuilding – jako brzo znaš što je i kako je, znaš u kakvoj je Suzi situaciji, postoji okvir, postoje pravila. Babe iz knjige kao da igraju supermario, ali ne skupljaju novčiće nego noćenja u sobama.

Čudno mi je da mi roman nije ranije dopao ruku, uopće da nije upao u neki mainstream hrvatskog društvenog života zbog toga kako se možemo poistovjetiti sa obje Suzine situacije – lude babe na otoku i nezainteresirani dečko/muž/dijete u opreci sa situacijom na poslu u školi za vrijeme njenog kasnijeg i pametnijeg samohranog života, sve zajedno začinjeno čežnjom za tim neugodnim ljetom koje je sve ono što nije bilo i što je moglo biti baš zato jer nikad neće znati. Možda prtljam bezveze, možda je bila reportaža o “Sobama” na središnjem dnevniku, a ja ne bih znala jer ne gledam TV. Tak mi i treba.

Dobro, sada kada sam odradila svoj jedini ozbiljan i relativno dobro napisan paragraf recenzije, mogu početi sa sumnjom: kako čovjek zapravo, pogotovo onaj koji ima veliku publiku i mnogo oči uperenih u njega ili nju, kako ta osoba napiše objektivnu recenziju knjige koja je stvarno dobro sjela? Nije kao da možeš napisati “sve je bilo super” ili nabrajati sve dobre stvari u tekstu jer jednostavno valja. Reći će ti ljudi da to radiš prek veze jer se poznaješ sa piscem. Okej, ja poznajem Kseniju. Al kaj sad.

  1. Neću nikad zaboraviti dedicu koji je zamolio da sjedne na klupu pored mene na Tomislavcu. Ja sam tek izvadila “Sobe” onako nadobudno misleći da ću čitati u miru. Prvo sam ga sumnjičavo pogledala. Imao je štap i malo se tresao. “Nemojte se bojati, ja vam živim tu preko puta”, dođe on meni. Ak živiš preko puta zašto si ne odeš doma sjest, mislila sam. Nije mu dugo trebalo, zalegao se na naslon i raširio ruke oko sebe. Sad je zauzimao većinu klupe i dva milimetra su mu falila da dotakne moje rame. Imam sve kraće živce za takve gluposti, spremila sam “Sobe” u torbu i digla se da odem. On me pozdravi sa “Doviđenja”, u smislu “baš mi je žao što tako rano odlaziš, mogli smo se dugo zabavljati dok te pipkam a ti kao ništa ne kužiš jer ti je neugodno maknut se jer izgledaš kao da imaš 16 pa si lak plijen, neću ti ništa, ja živim tu preko puta i već mi se dugo ništa ne diže osim baba u tramvaju”. Nisam mu odgovorila, al je on odgovorio meni na šutnju tak što me je ispsovao kao “smeće nekulturno” jer je žena nekulturna kad uljudno ne pozdravi svog potencijalnog zlostavljača. Možda idući put deda, možda idući put. Trebal si pitati kaj to čitam za ekstra bodove.

Koliko je u recenziji etično odati kraj? Nije kao da se radi o filmu koji nećemo pogledati ako znamo kako završava, knjige drugačije dišu. Čitaju li recenzije potencijalni ili već uhodani čitatelji? Oni koji traže preporuku za čitanje ili oni koji uspoređuju dojmove? Kakvi luđaci onda čitaju moju antirecenziju? Postaje li sve okej ako stavim spoiler alert?

  1. Na Tomislavcu (počet ću ga izbjegavati) me opet neki lik prekine, ali ovaj je barem pitao što to čitam. Žena sama na klupi, još sa knjigom, eto recepta za nevolju. Pita me kakva je knjiga, ja mu kažem da mi valja, da je ima u knjižari i knjižici i da mu preporučujem za čitanje i ponovila da ju je “Ksenija Kušec” napisala jedno tri puta da ju zapamti čak i ako ga nije zanimalo. No nije tu kraj, eto ti njega sjeda kraj mene. I to toliko blizu da nam se ramena i koljena dotiču. I naginje se prema Ksenijinoj knjizi, prema meni, u stilu: “Uspostavio sam kontakt, pitao sam za knjigu ne za sise, sad ju imam! Mačka je u vreći!” Ja opet onako uhodano krenem spremat knjigu i torbu i sebe, no on se zaustavi, ustane sa klupe i kaže mi da ne idem, da mi neće ništa, da se zove Oliver. To mi je govorio dirajući me po ramenu, ali je otišao na kraju. #šarmeripol Olivere, nadam se da ćeš se naučiti manje napadno upoznavati sa ženama i da ćeš “Sobe” pročitati. Možda nešto i naučiš.

Dragi čitatelju, neću ti spojlati, obećajem.

Kseniji izlazi novi roman, jedva čekam da mi dopadne ruku. Ali mislim da ću ga čitati pod stručnom zaštitom osoblja u Expressu u Petrinjskoj. Sigurno je sigurno.